GRAĐANSKI
ZAKONIK ZA KRALjEVINU SRBIJU ( 1939. godina)
(1.)
Knjaz u saglasju sa Savetom,
osnivajući se na Ustavu zemaljskom, izdaje ovaj Građanski
zakonik za pravac svima žiteljima i sudovima Srbije.
Rad na donošenju Srpskog građanskog zakonika
inicirao je knez Miloš koji uz pomoć austrougarskih
vlasti angažuje pravnika i književnika Jovana Hadžića
na izradi građanskog zakonika.
Hadžić je u izradi SGZ koristio Austrijski
građanski zakonik u skraćenoj verziji i uz unošenje
instituta običajnog prava Srbije izradio nacrt SGZ koji
je prihvaćen od strane zakonodavne komisije i proglašen
Zakonikom 25.03.1844. godine.
Prvobitni tekst zakonika više puta je
menjan i dopunjavan. Najvažnije izmene su nastale unošenjem
odredaba o paulijanskoj tužbi 1864. godine, starateljstvu
1872. godine i formi testamenta 1911. godine. Srpski
građanski zakonik koji je bio donet 1844. godine primenjivan
je u Srbiji skoro sto godina tj. od 06.04.1941. godine,
a faktički se primenjivao do 1944. godine. Zakonik je
važio i u onim krajevima koji su pripali Srbiji posle
Berlinskog kongresa, odnosno balkanskih ratova ( bivši
okruzi: kumanovski, skopski, bitoljski, ohridski, tikveški,
bregalnički, tetovski, prizrenski, kosovski, belopoljski,
metohijski).
Od 1945. godine pojedine odredbe SGZ su primenjivane
kao pravna pravila imovinskog prava na osnovu Zakona
o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.4.1941.
godine i za vreme neprijateljske okupacije od 25.10.1946.
godine i to samo ukoliko nisu bile u suprotnosti sa
pozitivnim propisima i načelima ustavnog poretka FNRJ
i njenih republika.
Dugogodišnja primena SGZ je značajno uticala
na razvoj pravne misli i svesti i zbog toga će ostati
trajni spomenik naše pravne nauke.
O GRAĐANSKIM ZAKONIMA
U OPŠTE
(8.)
Smisao zakona niko da ne
izvrće, i krivo da ne tumači. Svaki da pazi na reči,
i njihovo pravno značenje, pa ako mu se ne bi tako razumeti
dalo, onda neka pogleda na druge ovde izložene podobne
zakone i neka ispita nameru zakonodavca, pa sravnivši
ga sa ovima neka ga tako protumači, kako da se sa osnovima
zdravog razuma i prirodne
pravice slaže.
(14.)
Neznanje zakona već obnarodovanoga nikome ne
pomaže i niko se neznanjem zakona izviniti ili braniti
ne može.
(18.)
Ropstva u ovoj zemlji nema, to jest niko ne
može čoveka u takvoj vlasti imati, da s njim samoproizvoljno
kao sa stvarima postupati i raspolagati može.
(21.)
Šta je ko dužan, ono dati mora. Ako neće, sud
ce ga primorati.
(27.)
Što je čije, onaj ima pravo i raspolagati s
onim.
(28.)
Tvoje pravo možeš i drugom ustupiti, i to zavisi
od tvoje dobre volje, koja se u sumnji ne pretpolaže,
no mora se dokazati. Samovoljstvo, sila i prevara nikome
ne pomaže.
O LICIMA I PRAVIMA LIČNIM
PO SOPSTVENIM SVOJSTVIMA
(40.)
Zakoni uzimaju u zaštitu i one, koji su razuma
i slobodne volje ili sasvim ili od česti lišeni, kao
što su zgranuti, besomučni, ludi, sumanuti.
(43.)
Dete zaceto ali još nerođeno smatra se u prizrenju
prava kao da je i rođeno, tko da ako se živo rodi, dobija
sva pripadajuća prava, i ta na drugog prenaša, ako li
se mrtvo rodi, smatra se kao da nikad ni začeto bilo
nije. Rođeno drži se svagda za živo; ko se sumnja i
protivno navodi dokazati mora.
(55.)
Pod imenom rodbine ( porodice, familije) razumevaju
se pretci sa svima svojim potomcima, bili oni u zajednici
ili odeljeni. Oni se zovu među sobom rod: sveza kojom
su vezani, jest srodstvo, lica su pak takva srodna ili
srodnici ili rođaci. Oni mogu biti u bližem ili daljem
srodstvu, po broju stepena, u kojima jedan od drugoga
odstoje. Ovo su srodnici po krvi; no bivaju i postaju
srodni i po braku, koje se srodstvo zove tazbina; i
to je srodstvo izmedu muža ili žene sa srodnima ženina
ili muževljeva roda po krvi.
O PRAVIMA I DUŽNOSTIMA
SUPRUŽNIKA
(61.)
Pre venčanja bivaju obično razgovori i dogovori izmedu
mladoženje i devojke i njegova i njenog roda, sa ugovaranjem
poradi braka, u koji su radi stupiti; a pokraj ovoga
ili za ovim biva obeležje, darovi i uzdarje.
(74.)
Brak sa besomučnima i ludima nema sile ni važnosti,
i prestaje kao da nije ni bio, a sveštenik sa znanjem
takve venčavši pada pod sud i kaznu.
(108.)
Oba supružnika dužni su ljubavno među sobom
i nerazdelno živeti, dužnosti bračne izvršivati, jedno
drugom verni biti, pristojno jedno drugo predusretati
i u svakom slučaju u pomoći biti.
O PRAVIMA I DUŽNOSTIMA
RODITELJA I DECE
(113.)
Bračna su deca sva ona, koja se u zakonom braku
rode. Za takvu smatra zakon svu onu decu, koja se posle
180. dana od dana vencanja ili za 300. dana posle smrti
muževljeve, ili konačnog razvoda bračne sveze od zakone
supruge rode.
(121.)
Što god deca pod roditeljskom vlašću i njihovim
upravljanjem pribave, to roditeljima svojima pribavljaju,
kao god što naravno roditelji za svoju decu imanje pribavljaju,
a njima ostavljaju.
(128.)
Vanbračno dete ili kopile je ono,
koje je mati nevenčana zacela i rodila. Za takvo drži
se i ono, koje je istina od matere venčane u braku,
ali pre ili posle određenoga zakonita roka od 180. ili
300. dana rođeno; osim ako je nedonošče, ili je od oca
za svoje priznato, ili otac za tri meseca dana sudski
odrekao se njega nije.
(140.)
Posinak i poćerka moraju biti barem 15 godina mlađi
od svoga poocima i pomajke.
ČEST DRUGA - O PRAVIMA STVARNIM
- ODELJAK PRVI
O STVARIMA I PRAVIMA NA STVARI
(191.)
Više stvari skončanih pod jednim imenom čine jednu samo
stvar, i smatraju se kao jedno celo.
(195.)
Stvari one, koje nikom ne prinadleže, no koje svačije
biti mogu, ko ih pre zauzme, zovu se puste ili ničije.
Stvari, koje svi upotrebiti mogu i niko nikoga isključiti
od njih ne može, zovu se svačije, kao drumovi, putovi,
reke, obale reke. Što je za opštu upotrebu narodnu opredeljeno,
ono je narodno dobro.
O DRŽAVINI I PRAVU DRŽANJA
(198.)
Kad jednu stvar držiš, i volje imaš
zadržati je za sebe, i to zgodnim zankom označiš i pokažeš,
ti si držalac ili priteželac takve stvari.
(209.)
Kad se dva ili više njih prepiru
o tome, kome državina stvari jedne pripada, do presude
pričuvaće je sud, ili onaj čijim imenom kogod stvar
drži.
O SVOJINI TJ. PRAVU SOPSTVENOSTI, NAROČITO PRAVU
BAŠTINSKOM
(218.)
Ako ti tvoju stvar kod drugoga nađeš
i poznaš, a ti je nisi ustupio, imaš prava iskati na
sudu, da ti se tvoja stvar izda.
(219.)
U tom slućaju moraćeš na sudu dokazati, da je stvar
tvoja, i kod koga se nalazi. Koje ako jasnim znacima
pokažeš, stvar ćeš tvoju dobiti.
O PRIBAVLjANjU STVARI
(225.)
Da ko postane gospodarom kakve stvari, mora takvu sebi
zakono pribaviti.
(226.)
Za svako zakono pribavljanje stvari jedne iziskuje se
punovažan osnov i zakoni način.
(227.)
Kao što su stvari razlicitoga roda i reda, tako su i
načini, kojima se iste pribavljaju, različni.
(237.)
I riba se smatra kao šumsko zverje, onde gde osobitom
uredbom pravo ribolova nije zabranjeno ili kome ustupljeno.
(254.)
Kakvo će pravo ko na pljen od neprijatelja dobiveni
imati, opredeliće se u vojno – policijskim zakonima.
PRIBAVLjANjE STVARI PRIRAŠTAJEM
I PRIPATKOM
(265.)
Ona zemlja, koju bi voda malo po malo na jednu obalu
nanela, pripašće gospodaru iste obale.
O PRIBAVLjANjU STVARI PREDAJOM
(293.)
Svaki, koji na drugoga dobro kakvo nepokretno, kao:
kuću, njivu, livadu, vinograd, voćnjak i td. prenosi,
mora sam gospodar ili baštinik od istoga dobra biti;
inače prenašanje takvo nema sile ni važnosti.
(299.)
Sa uvođenjem novog gospodara u knjige javne baštinske
on i zakonu državinu dobija, koja se po občaju i polučava.
O ZALOZI
(304.)
Stvar ona, na koju zajmodavac takvo pravo ima, da ako
dužnik po obvezi na vreme njega namirio ne bi, on sebe
iz nje namiri, zove se zaloga.
(312.)
Ko zalogu ima, onaj prava ima na određeni rok, ako dužnik
dug ne isplati, cenom zaloge sebe namiriti; ako što
preteče vratiće dužniku.
(323.)
Ako stvar založena propadne, ili se zajmodavac prava
na zalogu odreče, ili je bezuslovno dužniku povrati,
onda i zaloga prestaje, premda dug i posle ostaje.
O SLUŽBENOSTIMA ( SERVITUTIMA)
(354.)
Ko ima pravo na stazu na tuđoj zemlji, onaj može preko
tude zemlje ići, ili i druge ljude puštati, da k njemu
tuda dolaze. Ali jahati ili voziti se ne može.
(359.)
Koji ima pravo s tuđeg bunara ili izvora vodu zaitati,
taj mora imati pravo i doći do bunara.
O NASLEDSTVU
(396.)
Deca muška umrloga i njihovi muški potomci dobijaju
prvi nasledstvo; oni isključuju sestre, oca i mater
i sve pretke njine i njihovo potomstvo ili pobočne srodnike.
(398.)
Razlika se ne čini između dece muške, rodila se ona
za života, ili posle smrti ocine, samo ako je u zakono
vreme.
(400.)
Ako nema muške dece, no samo bi ženske dece bilo, onda
ženska deca nasleđuju zaostvše imanje ocino sve na ravne
česti. Žensko potomstvo deli sa ženskima po pravu predstavljanja.
O TESTAMENTU ILI ZAVEŠTANjU
(429.)
Testament mora biti pismen. On će vredeti samo ako ga
je zaveštalac svojeručno napisao i potpisao, ili ako
je sastavljen ili priznat pred sudom.
(448.)
Zaveštalac dokle je živ može svoju volju na slučaj smrti
menjati. Testament od zaveštaoca uništen gubi svoju
silu i važnost. Docniji testamenat obara prvašnji, baš
da prvi nije uništen, osim ako se u poslednjem zaveštalac
ne poziva na prvašnji, u kom slučaju u onoliko i onaj
prvi opstaje, ukoliko s drugim u protivrečju ne stoji.
O SADRŽAJU, SMISLU I TUMAČENjU
TESTAMENTA
(449.)
Svaki testament valja u onom smislu uzeti, kao što glasi.
Zato reči i izraze valja onako uzimati, kao što je zaveštaocu
uzimati u običaju bilo, tj. kao što se onde uzima gde
je pravljen testamenat.
(451.)
Ako je zaveštalac jednom nasledniku sve svoje imanje
bez razlike ostavio, onda će njegovo biti sve.
(452.)
Ako li je kazao, da jednom nasledniku jedna samo opređeljena
čest, npr. pola, trećina i td. pripadne, onda će sve
ostalo pripasti zakonim naslednicima.
O TOME KAKO ZAVEŠTALAC
O SVOM IMANjU RASPOLAGATI MOŽE
(476.)
Sve imanje bilo ono od predaka nasleđeno ili pribavljeno
i stečeno, smatra se kao sopstvenost, s kojom svaki
raspolagati može po svojoj volji.
O POPISU ZAOSTAVŠEGA IMANjA
(485.)
Niko ne mora nasledstvo primiti ili zauzeti bez popisa
sudskog, a ako primi, sam sebi sledstva nek pripiše.
O DEOBI
(492.)
Naslednicima stajaće na volji, ili podeliti se, ili
u zajednici nepodeljeni zaostati.
(496.)
Naslednici kako se svi slože, mogu deliti se ili sami
među sobom, ili pred prizvanim odabranim ljudima, ili
pred svojim sudom ili sudijom.
O NASLEDNIM PRAVIMA I ODNOŠAJIMA
U ZADRUZI
(523.)
Žena udovica posle muža u zadruzi zaostavši, bila sa
decom ili bez dece, zadržava pravo uživanja na delu
svoga muža u zadruzi i smesi zaostvšem. No i ona je
dužna po mogućstvu zadruzi pripomagati.
O UGOVORIMA U OPŠTE
(531.)
Ugovor je zaključen onda kad jedna strana što obeća,
a druga to primi, ili se izjasni da prima.
(532.)
Obećanje ovo i primanje može se učiniti ne samo rečima,
nego i drugim zgodnim znacima, a i samim delom koje
volju pokazuje.
(535.)
Za ugovore sa zločincem učinjene, i njihovu važnost
opredeljiće zakoni kazneni.
(536.)
Ugovor valja da bude jasan i razumljiv, i opredeljen.
(552.)
Svaki ugovor, i iz njega proističuća prava i obaveze
prelaze i na naslednike, osim slučajeva, ako ne bi ista
za lične odnose i sposobnosti vezana bila; ili ako inače
nisu naslednici naročito ugovorom ili zakonom izuzeti.
O POKLONIMA
(561.)
Poklon biva, kad ko dobrovoljno drugome što da, ne ištući
niti primajući ikakve za to naplate.
(566.)
Ko jedanput poklon učini, ne može više natrag uzeti,
osim osobitih slučajeva.
(567.)
Slučaji, zbog kojih darodavac može poklon poreći, jesu
sledeci:
a) ako darodavac docnije tako osiromaši, da ni
živeti ne može,
b) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca
pokaže, nanoseći pred njegovom životu, telu, časti,
i narušavajući njegovu slobodu i imanje.
O OSTAVI ILI AMANETU
(569.)
Ostava ili amanet je takav ugovor, kojim ko tuđu stvar
primi tako, da je čuva i nevredimo natrag vrati.
(570.)
Svaki, koji tuđu stvar kao amanet ili ostavu primi,
dužan je istu stvar od svakog kvara ili štete, kao svoju
sopstvenu, čuvati.
(577.)
Ako je čuvar, sačuvavši tuđu stvar, svoju sopstvenu
zato žrtvovao i izgubio, onda on može od ostvljača za
to naknadu zahtevati.
O NARUCI ILI POSLUZI
(582.)
Naruc ili posluga biva ugovorom takvim, kojim ko nepotrošnu
stvar na poslugu uzme, tako, da na opredeljeno vreme
bez svake plate, ili nagrade natrag vrati.
O ZAJMU
(593.)
Zajam je takav ugovor, kojim se kome stvari potrošne
dadu tako, da on vlastan bude po svojoj volji njih upotrebiti,
potrošiti i njima raspolagati, no u svoje vreme dužan
bude rečene stvari u istom rodu i vrednosti natrag vratiti.
(596.)
Onaj, koji u zajam daje, zove se zajmodavac ili zajmilac;
onaj koji u zajam uzima, zove zajmoprimac ili dužnik.
(599.)
Ko uzme u zajam saliveno zlato, srebro, ili drugu rudu,
na vagu ili meru, onaj će na vagu ili meru onoliko isto
u svoje vreme i vratiti, bila mu cena veća ili manja
od vremena zajma učinjenoga.
(602.)
Ako je ugovor o zajmu na duže vreme zaključen, a ne bi
bilo određeno vreme plaćanja interesa ( lihve), onda
se razume po svršetku svake godine.
(606.)
Ako je ko zajam dao na neopređeljeno vreme, onda se
smatra, da je na zahtevanje zajmodavca dužnik svagda
vratiti dužan.
O PUNOMOĆSTVU I DELOVODSTVU
(609.)
Ugovor punomoćstva je takav ugovor, kojim ko vlast dobija,
u ime drugoga i za drugoga što činiti punovažno.
(610.)
Onaj, koji vlast daje, zove se vlastodavac, onaj pak,
kome se vlast daje, zove se punomoćnik. Vlast ta napismeno
stavljena zove se punomoćje.
(612.)
Kome nikakve granice punomoćstva naznačene nisu, onaj
se mora po svome razumu, znanju i savesti upravljati.
(615.)
Punomoćnik dužan je posao, koji je na sebe uzeo, po obećanju
svome pošteno i svojski svršiti, a svu korist, koja
bi otuda proistekla, svome vlastodavcu ostaviti.
(620.)
Što punomoćnik u ime svoga vlastodavca sa trećim svrši
ili ugovori po smislu svoga punomoćja, ono je stalno
i veže i vlastodavca i trećega.
O PROMENI
(632.)
Promena je takav ugovor, kojim ko jednu stvar za drugu
dati obećava.
(640.)
Dobro u promenu primljeno zadržava onu istu prirodu
prava i odnošaja, kao što je bilo dobro u promenu dato.
O PRODAJI I KUPOVINI
(641.)
Prodaja i kupovina je takav ugovor, kojim se stvar kakva
za neku određenu platu u novcu drugome ustupa.
(642.)
Kako se dva ili više njih za stvar pogode, i cenu uglave,
odmah je i ugovor prodaje svršen i zaključen.
(646.)
Bez opredeljene cene ne može ni prodaje biti.
(647.)
Pravo cenu za stvar opredeliti, pripada prodavcu, čija
je stvar.
(659.)
Kupovina stvari takvih, kojima se tek nadati ko ima,
smatra se kao kocka.
(668.)
Ako je stvar na probu uzeta, ali vreme određeno nije,
onda se za pokretne stvari računaju tri dana, za nepokretne
jedna godina dana.
(671.)
U slučaju prodaje nepokretnih dobara valja da prodavac
javi onima, koji pravo prvenstva za kupovinu imaju,
kao smesnicima, rodu i susedima.
O ZAKUPU
(679.)
Kirija i zakup ništa drugo nije nego prodaja upotrebe;
zato što je za prodaju, to se pod zakup daje, i tako
se i smatra, i ako drugo što ugovoreno nije, tako se
i cena plaća.
(694.)
Ako bi ovce pod zakup ( kesim) date prvo proleće od
metilja manjkale, šteta spada na onoga, čije su ovce;
jer se drži da su bolest donele. No ipak ako po povraćaju
ovce prvo proleće od metilja manjkaju, moraće zakupac
štetu naknaditi, jer se drži da su bolest donele.
Od ovoga razlikovati valja prosto čuvanje
ovaca ili druge stoke, pri kome se osnovi amanetski
i najamni u prizrenje uzeti moraju, a imeno da čuvar
za svaku štetu kod stoke pričinjenu odgovarati mora,
od koje samo se onda oslobađa, kad dokaže da se nije
njegovom krivicom niti nebreženjem dogodilo.
(699.)
Kirija i zakup prestaje onda, kad ugovoreni rok dođe.
Ako roka ugovorenoga nema, onda se gleda na uobičajeni
mesta rok, ili na vreme plaćanja.
O NAJMU
(706.)
Ugovor najamni postoji onda, kad se ko obveže, kakvu
službu činiti, ( ili poslužiti), ili što načiniti za
opredeljenu nagradu u novcu.
(707.)
Onaj koji posao kakav naruči, mora i na priličnu nagradu
pristati.
(717.)
Poslenik, koji se posla kakvog naručenog primio, mora
ga sam svršiti, i samo u osobitim okolnostima može on
i drugom primljeni posao poveriti, ali za dobrotu posla
i onda on odgovara.
O ORTAKLUKU
(723.)
Ugovor ortački biva onda, kad se dva ili više lica slože,
da svoj trud, ili i stvari svoje ulože na to, da korist
koja se otuda dobije, među sobom dele.
(727.)
Ono, što je uloženo u ortački posao, sačinjava glavnicu
ortakluka i nadležnosti svima zajednički. Što bi koji
ortak izvan toga još imao, ono ne prinadleži ovamo,
nego je njegovo sopstveno odeljeno dobro.
(746.)
U račune ortačke zagledati može svaki ortak u svako
vreme, niti mu se odreći može; samo ako bi to s troškom
skopčano bilo, sam nositi mora.
(754.)
Ako naslednik umrloga ortaka ne bi mogao dužnosti umrloga
ispuniti; onda će mu se od njegovog dela na to nešto
odbiti.
O UGOVORIMA BRACNIM
(759.)
Ugovor koji bi izmedu muža i žene, ili izmedu ženika
i neveste, u odnošaju na brak o imanju zaknjučen bio,
zove se bračni ugovor.
(760.)
Ugovor ovaj može glasiti o mirazu, koje je ono imanje,
koje supruga mužu donese, bilo njeno sopstveno, bilo
od drugog koga dobiveno radi lakšeg življenja.
(762.)
Ako ugovorom nije mužu miraz uz suprugu obećan i obavezan,
muž takvi iziskivati prava nema.
(763.)
Nasledstvo ženino, koje bi za vreme braka pripalo, i
mužu doneseno bilo, smatra se takođe kao miraz.
(765.)
Za miraz služiti može sve ono, što se može prodati ili
može na korist biti.
(775.)
Ako bi se udovica preudala, pa muževlje ime nositi prestala;
onda ona gubi pravo na udovičko uživanje.
(777.)
Što muž ženi svojoj u nakitu, dragom kamenju i drugim
dragocenostima za ukras dade, to se i u sumnji uzima
da je poklonjeno.
O UGOVORIMA ODVAŽNIM ILI
NA SRECU
(789.)
Ugovor odvažni je takav ugovor, kojim jedna strana daje
nadeždu na korist kakvu neizvesnu, koju druga strana
prima. Ovo može biti za platu ili bez plate.
(793.)
Pri opkladi, koja može samo o dozvoljenoj stvari biti,
treba cena da je dana, ili u treće ruke položena; inače
na sudu nema sile ni važnosti.
O NAKNADI UČINjENE ŠTETE
(801.)
Od naplate učinjene štete samo se ko onda osloboditi
može, ako dokaže, da šteta nije njegovom krivicom, no
se slučajno dogodila.
(803.)
Veštaci, od kojih bi se za ngaradu savet iskao u poslu,
koji u njihov krug spada, pa bi takav dali, da bi na
štetu služio, odgovaraće i za rđav savet.
(805.)
Ako bi što krivice i onoga bilo, koji je oštećen, onda
ce srazmerno naknada i na njega pasti.
(812.)
Gostioničari, krčmari, ladari i vozioci ( kiridžije)
odgovaraju i za onu štetu, koju bi njihni ljudi putnicima
naneli.
(816.)
Ko životinju u šteti nađe, može je silom odbiti, ili
isterati, ili uhvatiti i sagnati. Ubiti nema vlasti,
osim ako nije u slučaju nužne odbrane.
(820.)
Ko drugoga rani, osakati, ili inače povredu telu nanese,
taj plaća trošak sav za lečenje i lekove pa i zaslugu,
koju bog toga onaj gubi, i koje će se u napredak lišiti,
naplaćuje; i još za pretrpljene bolove, ako se zahteva,
srazmernu naplatu čini.
O NAČINU KOJIM SE UTVRĐUJU
PRAVA I OBVEZE
(827.)
načini kojima se obezbeduju obaveze i utvrđuju prava,
jesu jemstvo i zaloga.
(832.)
(«Ko jemstvuje kao jemac i platac, onaj se obavezuje
platiti sud mogao glavni dužnik platiti ili ne mogao.
Sledstveno poveriocu ostaje na volji ili od glavnog
dužnika, ili od jemca i platca, ali od obijice u isto
vreme dug iskati»).
(838.)
Ako jemstvo glasi za neko opredeljeno vreme, onda kako
se to vreme navrši, prestaje jemstvo.
(842.)
Onaj, koji stvar u zalozi ima, dužan je istu dobro čuvati,
i pošto založitelj dug namiri odmah izdati.
O PREINACENjU ( PROMENI)
PRAVA I OBAVEZA
(847.)
Koja prava i obaveze od volje ugovarajućih strana zavise,
ona se s voljom uzajamnom i preinačiti mogu.
(848.)
Ova promena može biti tako, da se ne uzima niti dodaje
koja treća osoba; a može biti i tako, da se koja treća
osoba još dodaje, kao novi poverilac, ili novi dužnik.
(850.)
Pri prenovu stara obaveza prestaje, i nova silu svoju
dobija.
(858.)
Ako bi se strane pri poravnanju prevarile, u licu, ili
u samom predmetu, ni onda poravnanje ne postoji.
(859.)
Ko bi posle poravnanja dokazivao, da je preko polovine
oštećen, ili bi nove dokaze donosio, koji mu pre poravnanja
nisu poznati bili, neće mu ništa pomoći; osim ako nebi
očevidnu prevaru i nepošteno postupanje pokazati mogao.
(863.)
Za dela sporna mogu se strane skloniti i poravnati i
na to, da izaberu sebi sudije, pa kako ovi nađu, onako
da im pravo bude.
KAKO PRESTAJU PRAVA I OBAVEZE
(882.)
Ko plati ono, što je dužan, onaj se oslobađa od duga,
i prestaje obaveza.
(884.)
Dug se može isplatiti ne samo novcem no i drugim čim,
samo ako se strane slože.
(887.)
Ako rok, kad da se dug isplati, nije opredeljen, onda
se razumeva, da je onda rok, kad je dužnik na plaćanje
opomenut.
(897.)
Ko priznanicu od poverioca ima, da je glavno isplatio,
onome se veruje da je i interese platio.
(913.)
Umre li onaj, kome pravo ili dužnost kakva pripada tako
da je samo za ličnost njegovu vezana, i na nju ograničena,
onda prestaju sve obaveze.
O ZASTARELOSTI
(922.)
Zastrelost jeste osobito opredeljenje po kome jedan
zbog neupotrebljenja za neko poduže vreme pravo gubi,
a drugi sa samim upotrebljenjem dobiva i pribavlja.
(925.)
Prava supružnika, roditeljska, dečija i druga lična
prava ne mogu zastariti.
(928.)
Pokretne stvari pribavljaju se zastarelošću od tri godine
dana.
(828, 3.)
Arhitekti i preduzimači oslobođavaju se od odgovornosti
posle deset godina za tvrde građevine i preduzeća, koja
su izvršili ili upravljali.
(944.)
Kad suda u zemlji ne bi bilo, kao
u ratno ili kužno vreme, nema ni početka ni nastanka
zastarelosti.
|
