Povodom obeležavanja
jubileja dvesta godina od osnivanja prvog suda u modernoj
Srbiji, objavljujemo tekst doktora Zorana Mirkovića
docenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu izgovoren
na proslavi održanoj povodom jubileja u Brankovini
kod Valjeva, 17.05.2004. godine. Tekst sadrži istorijat
o razvoju sudstva u Srbiji, a posebno o okolnostima
u kojima je nastao prvi ustanički sud u Srbiji 1804.
godine.
Dr Zoran S. Mirković, Docent
Pravnog Fakulteta Univerziteta u
Beogradu
Povodom dvesta godina od osnivanja
prvog ustaničkog suda – suda Valjevske Nahije
U ovoj
godini, dvestotoj od «vaskrsa države srpske», kako
ovaj događaj od neocenjivog značaja nazva veliki Stojan
Novaković, mnoga izgovorena i štampana reč ide ka Nenadovićima
i Brankovini. Na ovome mestu valja se prisetiti Andrićevih
reči: «U Brankovini, podno visokog zelenog brega a
podalje od glavnog druma, u senci glomazne crkve, uz
sam njen zid, nalaze se grobnice Nenadovića. To je
skrovita i skromna nekropola jednog seljačkog roda
koji je svoje ime uneo u istoriju, zajedno sa oslobođenjem
celog našeg naroda. Tu leže jedan do drugog, čudno
zbijeni kao da ih je nevidljiva bujica sve tu nanela
i splavila uza zid. Tu su svi knezovi, sveštenici,
narodni vođi, seljaci, oficiri i činovnici. Tu leže
pod pločama bez drugog natpisa osim imena, ili sa u
kamen urezanim porukama koje je pokojnik ili neko od
njegovih želeo tako da prenese potomstvu.»
I naš današnji povod, dvestota godišnjica osnivanja
prvog ustaničkog suda, vodi nas prisećanju na možda
najznatnijeg od Nenadovića, Protu Mateju, stvaraoca
dela na koje današnji naraštaji ponosni mogu biti.
Seča knezova je može biti najviše obezglavila valjevsku
nahiju pogubljenjem trojice od najpoznatijih Srba toga
vremena: knezova Alekse Nenadovića, Ilija Birčanina
i Hadži – Ruvima, igumana manastira Bogovađe. No, način
njihovog pogubljenja, grozote koje su dahije počinile
nije mogao a da ne dovede do izbijanja ustanka. U ovim
krajevima prva je knežina Tamnava podigla ustanak.
Snage ustanika su 9/21. 2. zauzele Palež (Obrenovac).
Potom je Jakov Nenadović 23. 2. potukao Turke na Beljinu,
a pet dana docnije pop Luka Lazarević na Svileuvi.
Ovo je omogućilo oslobađanje Valjeva 6/18. 3., istog
dana kada su šumadijski ustanici zauzeli utvrđeni Rudnik.
Šabac je napadnut, popaljena je varoš, ali grad nisu
mogli zauzeti usled nedostatka artiljerije.
Tako je bila oslobođena cela teritorija od Kolubare
do Cera i Mačve, osim sokolske nahije i Jadra i Rađevine,
koji su pripadali bosanskom pašaluku. Zauzevši posle
velike borbe i Čačak u martu, Srbi su postavili granicu
prema Užicu koji je čuvao znatan turski garnizon.
Za dva i po meseca, dahijska v l ast u deset (od
12) nahija Beogradskog pašaluka je bila ukinuta, dahije
vojno potučene, a Beograd opsednut.
Ustanici, čija se ukupna vojna snaga cenila u aprilu
1804. na oko 25000. ljudi, dobro organizovani i dobro
vođeni suvereno su držali vlast. Uspostavljene su čvrste
veze između nahijskih lokalnih vođa i Karađorđa koji
se počinje smatrati glavnom ličnošću ustanka i izvan
Šumadije.
Ostružnička skupština od 6. 5. do 15. 5. 1804. (po
novom kalendaru) raspravljala je o pregovorima sa Turcima,
sa zahtevima u devet tačaka.
Među najvažnijim odlukama Ostružničke skupštine,
pored odluka da se sa 25000 ljudi opsedne i zauzme
Beograd i zatraži zaštita od Rusije, je bila i da se
po nahijama izaberu sudije.
O tome Prota Mateja u Memoarima beleži: «Tako opet
mi na kola sednemo i odemo; pređemo u Ostružnicu i
tu se dogovorimo da ide Crni Đorđe i Janko Katić da
kupe vojsku, a ja u ovaj naš kraj, tako kako ćemo 9.
maja baš na Sv. Nikolaja svi doći na Topčider.
Ja kako dođem u Brankovinu, kažem mome stricu ugovor.
Odmah poručimo za kneza Grbovića i za Kedića da uzmu
od svakog sela najglavnijih po 4 do 5 ljudi i dođu
na Reljino polje na skupštinu i dogovor: koji će poći
na Vračar, koji li će ostati oko nahije straže čuvati,
i da ostavimo ko će u nahiji u odsustviju našemu tišinu
nabljudavati. Odmah se skupština skupi, dogovorimo
se da mi na Vračar idemo, Kedić da čuva od Sokola a
Grbović od Užica, ali svaki po neko čislo s nama vojske
da pošlje i da pođe pred svima Milovan, sin Nikole
Grbovića ...
Sad trebalo je narodu sud ostaviti. Ja sam imao kormčiju
i čitao zakone Justinijanove i Mojsejevu strogost nad
Jevrejima i ispišem nekoliko paragrafa iz kormčije.
Od kojih pobrojaću neke: 1. Ko bi ubio čoveka, da se
ubije i na kolo metne; 2. Ko otme devojku silom (kao
što je gdegde bivalo, a osobito u kakvim bunama kad
se sudovi pobrkaju), taj ženik, kum i stari svat šibu
da trče, a drugi štapovima da se kaštiguju; 3. Ko ukrade
jagnje, prase, konja ili vola, taj da plati dvoje i
da se kaštiguje štapovima; 4. Ko uteče iz vojske bez
dopuštenja, da trči šibu; 5. Sa straže koji pobegne,
da se strelja; 6. Koji se krivo zakune i krivo svedoči,
taj onu svu štetu za koju je svedočio da plati, štapovima
da se kaštiguje, i da mu se nikada više ništa ne veruje,
i da se za svagda lažom proglaša; 7. Kad se svade i
psuju, koji se prehvati za oružje, kao pola ubistva,
da trči šibu ... itd. 14, 15 li punktova. Sad u skupštini
kažemo da mi svaki na svoju stranu s vojskom odlazimo,
nahija ostaje bez starešine i suda, a narodu koji kod
kuća ostaje trebaće suda, zato neka skupština izabere
dva poštena čoveka da ih u Kličevcu, nemačkom šancu
više Valjeva ostavimo. Skupština poviče: «Vi, starešine
izaberite i imenujte, da vidimo koje vi znate.» Mi
predstavimo Petra Čitaka iz Mušića, Grbovića knežine,
i Jovana Rabasa iz sela Rabasa. Sva skupština odobri
da su oni pošteni i pravi kmetovi, i da im se da vlast
da budu i sudije. Sad ja pred narodom pročitam one
punktove koje sam iz kormčije prepisao, kako su stari
carevi sudili, begenišu li oni i hoćemo li ovako. Oni
svaki punkt jedan po jedan saslušaju i poviču: «Tako,
tako nek nam se sudi, da nema globe ni hatara». Predamo
te punktove Čitaku i dva pandura da idu u Kličevac
da načine kolebe i tako da sede i sude; što ne mogu
rasuditi, da nama na Vračar u logor šalju i da uzmu
jednoga sveštenika iz brankovičke crkve, jerbo tamo
ih je dosta bilo, da načine kapelu makar oda šta, da
onde službu služe i boga za voinstvo mole» (Prota Mateja,
Memoari, 65, 66).
Ove Protine reči uverljivo svedoče da je ustanicima,
vođima i narodu, pored vojske, uređenje suda nasušna
potreba bila. Traženje i zadovoljenje pravde je valjda
jedan od najvećih zahteva svih vremena, neugasiva težnja
čovekova. No, pošto se u bunama znaju «sudovi da pobrkaju»,
kako reče Prota Mateja, on uze i da ispiše nekoliko
paragrafa, od kojih se, tridesetak godina docnije kad
je pisao svoje uspomene, setio samo sedam od njih 15
– 20.
Saznanja o ovim članovima, koje je Prota Mateja zabeležio
po sećanju, govore o tome da je Zakon Prote Mateje
sličan izvesnim propisima u Zakonopravilu Svetoga Save,
ali da ima i novina koje su odraz ustaničkih prilika
i narodnih shvatanja. Ovome valja dodati i uticaj propisa
austrijske Vojne granice, naročito u pogledu kazni,
kao što je trčanje šibe. Sa ovim graničarskim propisima
jedan deo ustanika se upoznao služeći u frajkorima
u austrijsko – turskom ratu (1788-1790), a ne treba
izgubiti iz vida da je Vojna granica bila odmah «preko»,
s onu stranu Save i Dunava, u kojoj su službovali većim
delom njihovi srpski sunarodnici.
Prvorazredni, pak, izvor Zakona Prote Mateje je bilo
Zakonopravilo Svetoga Save ili Krmčija (Kormčaja knjiga
kako su je Rusi nazvali, kad su se njome stale služiti
kao izvorom crkvenog prava).
Prisutne su odredbe «Mojsijeve strogosti nad Jevrejima»,
kako kazuje Prota, dakle, Mojsijevo zakonodavstvo iz
knjiga Starog Zaveta, knjiga druga, treća i peta.
U Zakon su uneti i neki propisi Justinijanovog zakonodavstva,
koji su ovde mogli dospeti i preko Prohirona ili Gradskog
zakonika, koji je Sveti Sava u celosti uneo u Zakonopravilo.
Ovo tim pre što Prohiron sadrži i propise iz vojnog
života, za kojima je u ustaničko vreme velika potreba
bila.
Sve ovo opominje na veliki značaj crkvenog prava
i crkvenih zbornika u dobu o kome govorimo. Da bi saznali
razlog ovome moramo se nakratko osvrnuti na sudsko
uređenje srednjovekovne srpske države i suđenje pod
vlašću Osmanskog carstva.
Srednjovekovna srpska država u vremenu od XIII do
XV veka poznavala je različite sudske jurisdikcije.
Vladaočev sud, bilo lični bilo sudije dvorskog, suđenje
upravnih vlasti i carske sudije Dušanovog zakonika
čine ono sudstvo koje bi se moglo nazvati državnim.
Oličavajući srednjovekovnu državu, vladar je, pored
funkcije vrhovnog vojskovođe, bio i najviši sudija.
On sudi za tzv. rezervata, za njega rezervisana najteža
dela, čiji broj nije bio stalan u toku vremena, ali
njegovo lično suđenje ostaje za sporove o crkvenoj
zemlji i za neveru. Vladaočev sud je i najviši za sve
sporove iz nadležnosti drugih nižih sudova. Od ličnog
suda vladaočevog počeo se vremenom izdvajati sud na
dvoru vladaočevom, docnije sudija dvorski Dušanovog
zakonika, što označava prelaz sa ličnog režima na režim
stalnih dužnosti i ustanova. Ova težnja će doživeti
vrhunac u sudijama carstva mi Dušanovog zakonika,
kojima se imala poveriti sudska vlast, razdvajajući
sudsku od upravne vlasti. Pored ovoga, kako ga nazvasmo,
državnog sudstva, postojao je vlasteoski sud, tzv.
patrimonijalni sud feudalnih gospodara, crkve i vlastele,
koji je presuđivao znatan deo onovremenih sporova,
izuzmu li se oni pripadajući državnom sudstvu.
Crkveni sudovi, mitropolijski i eparhijski, pored
suđenja u svojstvu vlasteoskog suda naseljenicima crkvenih
imanja, sudili su i za duhovna dela, ona dela koja
su se ticala onda prosrtane i značajne crkvene sfere
života. Kako je poznato, crkvenoj nadležnosti su bili
podložni bračni, porodični i iz ovih proističući nasledni
odnosi. Iz sačuvanih dokumenata dalo bi se sa osnovom
pretpostaviti da su crkveni sudovi rasprostranili svoju
nadležnost i na raspravljanje građanskih sporova i
van svoga vlastelinstva. Zamašna uloga crkvenih sudova
nastala je stalnim širenjem sudskih povlastica crkvi
i odomaćivanjem rimsko – vizantijskog prava kroz praksu
crkvenih sudova, čemu je osnov postavio arhiepiskop
Sava prevodom Nomokanona (Zakonopravila) na slovenski
jezik srpske redakcije.
Spuštajući se ka dubini onoga društva isparcelisanog
«vertikalnim» i «horizontalnim» pregradama vidnom se
ukazuje seoska i katunska (stočarska) organizacija,
koja je posve mogućno imala i sudsku jurisdikciju.
Ovim sudskim jurisdikcijama u srednjovekovnoj srpskoj
državi valja dodati i suđenje u gradovima, od kojih
oni stasali u unutrašnjosti i na kratko osvojeni vizantijski
gradovi su deo onovremene državne i društvene srtukture,
za razliku od primorskih (Kotor, Budva, Bar, Ulcinj)
koji su pridodati toj strukturi vezanošću za vladara.
Različite sudske kolegije primenjivale su i različite
postupke, onoliko bar koliko pojedini od njih dopuštaju
puniji uvid. Pored sudskog postupka Dušanovog zakonika,
kao izraza visokog stepena pravničke kulture, nastalog
pod vizantijskim uticajem, stoji konzerviran i rudimentaran
način rešavanja sporova u seoskim i vlaškim zajednicama,
pa i on već u procesu svoga usavršavanja i formalizovanja.
Ko preživljava slom srednjovekovne
Šta ostaje od ovih sudskih jurisdikcija srednjovekovne
srpske države dolaskom Osmanskog carstva? Propašću
države propada i vladaočev sud, razume se i njegov
dvorski sud, sudovanje upravnih organa. Dušanove sudije carstva
mi, ako
su i zaživele, nisu preživele carsko doba. U ovo doba
romejski (grčki) gradovi izlaze ispod srpske uprave,
kao i primorski, uz poneki kratkotrajni povratak; oni
u unutrašnjosti, dockan razvijeni, kao Novo Brdo i
Srebrenica, propašću države postaju centri nove vlasti.
Slom vlasteoskog staleža odneo je i njegovu sudsku
jurisdikciju. Ostaje samo crkveni sud, koji će u okviru
osmanskog miletskog sistema imati nemalo prostranstvo
i seoska i katunska (stočarska) jurisdikcija, koja
zatamnjena i pritajena za srpske vlasti, dolaskom osmanske
vlasti dobija na značaju, o čemu svedoči i Prota Mateja
u svojim Memoarima. «I to mogu slobodno kazati
da u našoj nuriji – sva sela koja crkvi u Brankovini
idu – niko na kakav drugi sud nije išao niti je kavge
bilo» (Prota Mateja, Memoari, 22). A dalje
o suđenju knežinskog kneza, svoga oca Alekse kaže:
«On je neprestano po knežini hodao i koga kmetovi i
seljaci optuže, i da je kriv vidi, kaznio ga je onde
gde je pogrešio. A za vrlo velike krivice morao je
slati u aps muselimu i kadiji (u Valjevo)» (Prota Mateja, Memoari, 24).
srpske države? Crkva i narodna masa, pred istim zadatkom
– očuvanja uspomene na prošlost i ostvarenja vedrije
budućnosti, dočekaće ovo doba, doba vaskrsa države
srpske, i osnutka njenog prvog suda, čiji jubilej
danas sa ponosom slavimo.
|
