Dušanov zakonik
u starijim rukopisima naziva se Zakon blagovrejnago
cara Stefana. To je zbirka zakona koja je nastala za
vreme vladanja i na inicijativu srpskog cara Stefana
Dušana. Sadrži 201 član, računajući po do sada najboljem
izdanju St. Novakovića. Od tih su članovi od 1-135 doneti
na staleškom saboru, održanom na Vaznesenje 21.05.1349.
godine u Soplju, a drugi deo tj. članovi od 136-201,
na saboru između 01.09.1353. i 31.8.1354. godine verovatno
u Seru.
Zakonik je sastavljen u vreme kada je
srpska država nakon Dušanovog osvajanja postala najveća
politička sila na Balkanu i pošto se on proglasio za
cara «Srbljem i Grkom». Dušan je želeo da uz saradnju
staleškog sabora donese norme koje bi važile za celo
njegovo prošireno carstvo i podjednako za sve njegove
podanike.
Istovremeno je želeo da ovako donetim zakonima ojača
svoju centralnu vlast i obuzda prohteve srpske velike
vlastele, koja se u doba njegovih osvajanja preko mere
osilila i svojim decentralističkim tendencijama slabila
državnu vlast.
Po toj težnji za jačanjem centralne državne vlasti Dušanov
zakonik ide u red zakonodavnih tekstova čeških, poljskih
i ugarskih vladara koji su u to doba zauzeli sličan
stav prema svojoj velikoj vlasteli. Prema toj osnovnoj
tendenciji može se reći da je Dušanov zakonik zaista
ustav tadašnje feudalne srpske države. Stoga je prirodno
da su najopsežnije razrađeni staleški odnosi, tj. prava
i dužnosti pojedinih staleža, kao i odnosi među samim
staležima da bi se na taj način uveo red i mir u državi.
Osim toga sadrži i propise kojima se
reguliše položaj srpske crkve, zatim odredbe bračnog
prava, građansko pravne i krivično pravne odredbe kao
i pravila postupka. Iako je Dušan posle dovršenja zakonika
umro ( 1355.), a srpska država uskoro došla pod tursko
carstvo, ipak je Dušanov zakonik i dalje u narodu živeo,
što najbolje dokazuju mnogi prepisi tog pravnog spomenika
sve do XVIII veka. Sam original nije sačuvan. Najstariji
prepis potiče iz samostana u Strugi. Posle njega sledi
prepis, svojina prizrenske episkopije, a zatim niz mladih
prepisa koji se tekstom više ili manje udaljuju od starijih.
U rukopisima se uz Dušanov zakonik nalaze povezana još
dva pravna spomenika: skraćena Sintagma Matije Vlastara
i tzv. Zakon cara Justinijana. Uzima se da ta tri spomenika
zajedno čine celinu koja predstavlja formalni izvor
celokupnog prava u Dušanovoj državi.
DUŠANOV ZAKONIK O OBAVEZAMA ZAVISNIH SELjAKA
Kao svaki srednjovekovni pravni spomenik
i Dušanov zakonik znatnu pažnju posvećuje obavezama
osnovne kategorije potčinjene klase – meropsima. Navodimo
67. i 68. član Zakonika:
...67. Robovi i meropsi, koji sede zajedno
u jednom selu, svaka plaća, koja dolazi, da plaćaju
svi zajedno; po ljudima, kako plaću plaćaju i rabotu
rabotaju, tako i zemlju da drže.
68. Meropsima zakon po svoj zemlji: U
nedelju da rabotaju dva dana proniraju, i da mu daju
u godini perperu carevu, a zamanicom da mu kosi sena
dan jedan, i vinograd dan jedan, a ko nema vinograda,
a oni da mu rabotaju druge rabote jedan dan, i što urabota
meropah, to sve da drži, a drugo ništa, protiv zakona,
da mu se uzme.
|
